jos jedan novi login/pass za zapamtiti...

Shta zapravo znachi osvojiti nechije srce, nego na neodredjeno vreme odloziti gubitak voljenog bica. Nepromenljivost pravca u kojem vreme teche je dovoljan dokaz da ce ono (vreme) pre ili kasnije odneti svakoga koga smo ikada poznavali. Bilo kilometrima daleko, bilo sa ovog sveta, ili ce ga smestiti na korak od nas, ali ce nas nerazumevanjem razdvojiti jednom za svagda.
Roditelji, prve ljubavi, drugari iz klupe u prvom osnovne, komshija sa sprata, ljubazna teta iz pekare u kraju; neko ce upisati fakultet u drugom gradu, neko umreti, neko prosto zaboraviti da postojimo. A neko ce se mozda i samo praviti da je tako.... Pokusace da vas sakrije u svome srcu, i ubediti sebe i druge da za njih vise ne postojite. I bice uspesan u tome. Bar neko vreme. A onda ce vas Vreme i samo razdvojiti. Za uvek. I nece biti povratka nazad.

Kako izbeci ovako grozomornu sudbinu ljudsku?
Ne vezivati se za ljude uopste? Ne izlaziti iz kuce? Pisati blogove po ceo dan, i time odlagati suocavanja sa voljenim (ili ne toliko voljenim :P) osobama? Ili prosto se prepustiti, i ne razmisljati o trenutku konacnog razdvajanja, jer je on ionako neminovno tu negde ispred nas, pa ma koliko se mi trudili i razmisljali o njemu, ne mozemo ga spreciti; i uzivati u drustvu dragih i bliskih osoba, te tako uciniti ovo naizgled beskrajno cekanje na smrt /koje se btw olako naziva zivot/ za nijansu prijatnije...

Nedelja na ponedeljak. Radijatori vishe ne greju, nema ni tople vode da se istushiram.. U glavi polako precrtavam josh jedan ispit koji sam planirao da polozim u januaru. Neka, ostavicu ga za neki drugi put. Ne mogu sad da se zamaram, ubedjujem sebe. I ne bunim se, nemam nishta protiv toga da blenem u zid ispred sebe josh malo. Josh samo malo. A onda su smoci snage i .... i onda ne znam shta cu.
Pushtaju Perl Harbor na Pinku vecheras. Cale kaze da je ratni, sestra da je ljubavni film. U svakom sluchaju, ne mrdam iz sobe vecheras, pa necu propustiti ni jednu od te dve varijante. Sutra ustajem rano.. Valjda zeljan guzve u gradskom prevozu, veshtachke tople chokolade iz automata u prizemlju fakulteta, kolega koji misle da me poznaju i/ili da ja zelim njih da poznajem, profesora koji prosto obozavaju da se uvlache u svoje male klisheisane ljushture.
Valjda verujem da sam Ja drugachiji, zato sto mislim da volim ili sam bar nekad u to verovao, zato sto sam nauchio tri akorda za ovih par godina, zato shto i dalje verujem u drugare koje ne vidjam vec dugo vremena. Pa chak i kada se vidimo, samo oponashamo druzenje od ranije, praveci se da ne primecujemo da je sve to bilo deo nekog proshlog vremena, i da vishe nema smisla...

Nema smisla...